Evo kako su, po Kejsovim rečima, nastajala njegova otkrovenja i disertacije o njima: ‘Kada započinjem seansu, prvo uradim sledeće: olabavim na delovima svoje garderobe sve što bi me sputavalo – kravatu, manžetne, kaiš, pertle – kako bi uspostavio savršenu cirkulaciju kroz čitavo telo. Zatim legnem na sofu u radnoj sobi. Ako treba da dam dijagnozu fizičkog stanja pacijenta, okrećem glavu prema jugu, a noge prema severu. Ako pak treba da dijagnostificiram život neke osobe uopšte, njenog karaktera, i slično, onda legnem obratno. Razlog ove razlike u polarizaciji ne znam.
Kada se udobno namestim, stavljam ruke na čelo, na mesto gde se nalazi treće oko, i počinjem da govorim. Ovo sve prema rečima posmatrača, jer ja sam od početka sasvim nesvesno i instiktivno primenjivao ono što koriste inicirani meditanti. Zatim, čekam nekoliko minuta dok ne dobijem nešto što bi se moglo nazvati znakom za početak – bljesak bele svetlosti, ponekad zlatnih tonova. Ova svetlost za mene je OSOBA sa kojom sam uspostavio kontakt. Kada ne ugledam svetlost, znam da ne mogu da dam dijagnozu.
Nakon što ugledam svetlost, spuštam ruke nna pleksus solaris – tako kažu posmatrači – i tada moje disanje postaje dublje i ritmičko, dijafragmatsko. To traje nekoliko minuta. Tada moje oči, koje su do tada bile širom otvorene, fiksiranog pogleda, počinju da se zatvaraju i trepću, vodič seanse zna da sam spreman da primim sugestije, koje mi on zatim jasno i polako daje. Govori mi se ime osobe za koju se traži dijagnoza i mesto gde se ona u tom trenutku nalazi. Zatim sledi pauza… dok ne lokalizujem telo te osobe, i tada počinjem da opisujem njeno stanje…
Informacije koje izgovorim u tom stanju na stotine puta bile su podvrgnute ispitivanjima, da bi kao najveća potvrda njihove ispravnosti stigao rezultat postignut pridržavanjem mojih saveta. Svi učimo isključivo kroz svoje iskustvo, pa tako i ja: počinjemo da verujemo ili da razumevamo korak po korak… Svima su nam potrebno sopstveno iskustvo i sopstveni zaključci, te vagajući ovu ličnu evidenciju isprobavamo da li sve odgovara onome najdubljem što nosimo u sebi. Zapravo, izgleda da ne postojisamo jedan izvor informacija, kojem imam pristup, već više njih.
Jedan od ovih izvora sigurno je Registar, trag koji ostavljaju iskustva jedinki ili celina kroz vreme. Zbir ovih iskustava zapisan je, da tako kažem, u podsvesti individue, što nazivamo Registrom Akaše. Svakom od nas su ovi zapisi dostupni ako uspemo da uhvatimo talasnu dužinu na kojoj se oni nalaze.
Izgleda da sam ja jedan od onih malobrojnih koji mogu da ostave po strani svoju ličnost i da na taj način dušu usklade sa talasima ovog izvora znanja Univerzuma. U mojim rečima nema uobraženosti, niti taštine, nemam o sebi mišljenje da posedujem nešto što drugi rođenjem nisu dobili. Ubeđen sam da nema osobe na kugli zemaljskoj koja ne poseduje istu ovu sposobnost. Siguran sam da sva ljudska bića poseduju mnogo veću moć od one koju mogu da zamisle – kad bi se samo rešila da plate cenu koju zahteva razvoj ovih sposobnosti, što u osnovi nije ništa drugo do zaboravljanje egoizma i ličnih interesa.