Ugledni lekar je odmah zamolio Mariju, odnosno Đuzepa – kako je zahtevala da je zovu, da ‘svojoj majci’ napiše pismo, jer nije dozvoljavao da ustane iz postelje dok se sasvim ne oporavi. To nije uradio bez razloga. Hteo je da uporedi njen rukopis sa Đuzepovim. Zatražio je od Veraldijevih neku sačuvanu belešku od nastradalog i zaprepašćenje nije izostalo – oba rukopisa su bila potpuno istovetna i sasvim se razlikovala od ranijeg rukopisa te devojke!? Zatim je doktore smislio još jedan eksperiment: dogovorio se sa Veraldijevima da po nekom od rođaka pošalju kakvu porodičnu fotografiju. Sliku je doneo Đovani Karito, Đuzepeov zet, koga Marija uopšte nije poznavala. Ponovo je usledilo veliko zaprepaštenje, jer je ona u gostu odmah prepoznala ‘svog zeta’, a na snimku i ‘svoju sestru’. Čak je, tom prilikom, ispričala i neke doživljaje iz Pepeovog života, koje su samo on i zet mogli da znaju, što je preneraženi Karito potvrdio u svojoj najbrže izrečenoj izjavi, pa naprosto pobegao od duhom opčinjene devojke.
Jednoga od narednih dana – prema beleškama dr Skambija – Marija se probudila nešto ranije nego obično i svima u kući naredila da spreme stan jer će joj ‘majka’ doći nenajavljeno u posetu tačno u sedam časova. I, zaista, kada je na obližnjem tornju odzvonilo sedmi put, na vratima je pokucala Katarina Varaldi. Marija ju je radosno zagrlila i počela da ljubi govoreći: ‘Mama, mama, najzad si došla’! Pitala je čak zašto je kroz te tri godine nijednom nije posetila. Katarina je ostala šokirana, jer su glas i pokreti Marije Tolariko bili potpuno istovetni kao oni njenog pokojnog sina, pa joj je izgledalo da se iz neke nejneumesnije šale prerušio u devojku.