Za sve ovo saznala je i policija. Zainteresova se i glavni policijski inspektor Kantancara i došao lično da sasluša devojku. U početku joj ništa nije verovao, jer je mislio da je pod nečijim nagovorom, kako bi se osvetila nekom od tih mladića. Prethodnom istragom je bilo utvrđeno da je Đuzepe Veraldi u pijanstvu pao niz nasip visok tridesetak metara, pa zadobio smrtonosne povrede. Tako je ta tragedija tri godine smatrana nesrećnim slučajem, a taj neverovatni događaj sa Marijom Tolariko je navodio na namerno ubistvo, pri čemu su dokazi mogli da budu izjave nejjedinstvenijeg svedoka u istoriji pravosuđa.
– Dobro Pape, da li se još nečega sećaš one večeri? – rekao je devojci na kraju razgovora inspektor.
– O, da, naravno. Vas sam video ispred policijske stanice. Rekao sam vam dobro veče, a vi me upitali kuda ću, pa sam vam odgovorio da ću do krčme. Pogledali ste me podozrivo, kao da znate gde sam krenuo, na što sam vam priznao da idem u posetu jednoj ženi, čiji je muž na putu.
Inspektor je momentalno zanemeo i ostao zapanjen – sve je bilo tačno od reči do reči! Sastavio je zapisnik i najvećom brzinom istrčao napolje usput se neprimetno krsteći.
Nekoliko dana kasnije, Marija Tolariko, koja je bila pod stalnim nadzorom ukućana i dr Skambija, zahtevala je da joj dopuste da ode na obalu reke kako bi pokupila svoju odeću. Najpre su je od toga odvraćali. Govorili su joj da tamo nema više ničega njenog, ali je ona bila uporna. Dr Skambi je najzad odlučio da joj to dozvoli. Predtpostavljao je da bi je dolazak na to mesto mogao vratiti u stanje ranije svesti.