Odmah zatim, sva iscrpljena je pala na pod, pa su je gotovo onesvešćenu preneli na postelju, gde je ubrzo zaspala. Kada se posle nekoliko časova probudila, dr Skambi joj je rekao šta je govorila i da je spominjala Abela i Totoa. Zamolio je da mu sve iskreno ispriča, u najvećem poverenju kao lekaru, ukoliko zaista želi da joj pomogne. Marija je bez oklevanja počela da priča:
– Bili smo u krčmi. Toto, Damijano, Abel, Rozario i ja. Kartali smo i pili vino. Kada je gazda kazao da zatvara krčmu, ustali smo i krenuli kućama. Bio sam pijan i iznemogao, jer su mi stavili u vino šećer, so i mak. Govorili su o nekoj devojci s kojom je trebalo da se nađemo. Bili su ljubomorni na mene, jer sam imao uspeha kod žena. Poveli su me prema mostu, a kada smo tamo stigli, gurnuli su me niz nasip. Rozario me udario kamenom u glavu, a Toto, kada mi je prišao, šakom u oko. Abel je uzeo veći kamen i takođe udarao. Izgubio sam svest. Toto je tada počeo da me svlači, nameravao me odvući u reku, da ispadne kao da sam se udavio. Ostali su se razbežali kada su shvatili da su me ubili. Toto je tada ugledao u blizini gvozdenu polugu, uzeo je, pa me udario nekoliko puta po telu i glavi kako bi bio siguran da sam zaista mrtav.
– A šta je bilo sa njima? – upitao je dr Skambi.
– Neke je već stigla kazna. Abel je prošle godine, u septembru, umro u bolnici od srčanog udara. Toto se javio u vojsku kao dobrovoljac i ranjen je u lice, koje mu je unakaženo, a Rozario upravo ide ovamo. Saznao je da sam živ i sada hoće da se u to uveri.
Nekoliko minuta kasnije, na vrata doktorovog stana je pozvonio plupijani Rozario. Vređao je i pretio lekaru što veruje umobolnoj devojci. Međutim, kada ga je dr Skambi uveo u sobu, u glasu devojke prepoznao je Đuzepeov glas. Ona je pred njim ispričala sve o ubistvu. Rozario je momentalno prebledio, uz vrisak istrčao na ulicu i istoga dana nestao iz grada.