Klara je imala 10 godina i bila u petom razredu osnovne škole kada je osetila jake bolove u stomaku sa desne strane. Nastavnik je smatrao da nije u pitanju ništa opasno i zbog toga je devojčica dva sata kasnije dospela u operacionu salu. Šta se tamo dešavalo, Klara je ispričala doktorica Etvoter: ‘Bila sam prestrašena i tražila da idem kući. Borila sam se protiv maske sa eterom kada se to dogodilo. Jednog trenutka sam bila budna, a sledećeg sam padala pravo dole, u mračnu rupu kao u bunar. Tamo je bilo glasnih zvukova, nalik zujanju, zvonjavi i struganju po metalu zajedno, a onda sam se našla ispod tavanice gledajući dole samu sebe. Mislila sam i osećala sam se kao da se nalazim raširena po celoj sobi, kao vodena para ili oblak. Videla sam kako su lekar i bolničarke dogurali u sobu nekakvu četvrtastu zelenu mašinu, i zatim uz pomoć nje radili na meni.
Iznenada, našla sam se sama u sobi sa velikim i teškim vratima koja su vodila u druge prostorije. Neko mi je prišao. Nisam ga videla, samo sam mu čula glas. On me je poveo naviše, u nešto što je izgledalo kao tunel. Izgledalo mi je kao da hodam, ali moje noge nisu doticale tlo. Odjednom sam čula zvuk nalik onima koji dolaze sa gradskog igrališta za decu, gde se ona smeju i igraju. Njihovo slušanje me je smirilo. Drugi čovek nam je došao u susret. Ni njega nisam videla. On je pitao prvog ko sam ja, zatim je otišao. Kada je ponovo došao rekao je čoveku koji je bio sa mnom da ja moram da se vratim i da oni za mene još nisu spremni. Povedena sam gore jednim pločnikom u veliku zgradu sa velikim vratima. Ušla sam unutra i videla neke ljude kako nešto rade. Odvedena sam u veliku belu sobu i rečeno mi je da sednem na neke stepenice koje su vodile do velike bele fotelje i da sačekam nekoga ko treba da razgovara sa mnom. On je došao kroz vrata na drugom kraju i seo u fotelju. Bio je u beloj odeći sa dugačkim rukavima i velikim zlatnim pojasom oko struka. Nosio je sandale. Njegova tamno braon kosa bila je dugačka do ramena. Imao je duguljasto lice, njegova koža bila je maslinaste boje i iz njegovih očiju prosto je tekla ljubav.
On je komunicirao sa mnom na taj način što me je gledao. Rekao mi je šta ja treba da radim u životu i poslao me na drugi kraj sobe da pogledam nešto što je izgledalo kao TV aparat da bih mogla da vidim svoju budućnost. Ono što sam videla učinilo me je veoma srećnom. Taj čovek, za koga sam verovala da je Isus, rekao je da ću kada se probudim u bolnici zaboraviti šta je to što treba da činim u životu i upozorio me je: ‘Ništa ne može da se desi pre nego što bude vreme za to’.
Dok sam napuštala prostoriju, rekao je da moram da poslušam njegove naredbe ako želim da se vratim. Kada sam oživela, bolničarka je sedela kraj mene porek kreveta i rekla: ‘Hvala Bogu da si se konačno probudila’. Ja sam ispričala doktoru da sam ga gledala kako radi na meni i o boji mašine u operacionoj sali. On nije znao šta da mi odgovori.