I nadgrobni spomenici prvobitno su imali dvostruku svrhu: s jedne strane da prepuste pokojnika brizi nekog boga, a s druge strane da ga ‘garantovano’ zadrže pod zemljom. Krst je od najranijih vremena bio korišćen za obeležavanje grobnica. Kasnije, kad je krst posto centralni simbol hrišćanstva, njegovo postavljanje iznad groba postalo je opšteprihvaćena praksa.
I oblikovanje groba igralo je važnu ulogu u odašiljanju duše preminulog na njen put. Neka plemena starog Velsa sahranjivala su pokojnike u uspravnom poloaju, da bi se oni mogli lakše popeti na nebesa. Hrišćanski grobovi često bivaju položeni u pravcu istok-zapad, da bi pokazivali prema jerusalimu.
Na smrt se nije oduvek gledalo kao na velikog ‘izjednačavača’ ljudi. U nekim hrišćanskim sredinama severni deo groblja bio je rezervisan za kriminalce, zato što je smatran za manje dostojan, dok je istočni deo odvajan za svece, jer je bio najbliži Svetoj zemlji. Plemstvo je dobijalo južni deo, a običan narod sahranjivan je na zapadnom.
Samoubice su oduvek imale osobito strog tretman. Smatralo se, naime, da su oni, time što su svojevoljno oduzeli sebi život, počinili čin svetogrđa, pa im je uskraćivano pravoi da budu sahranjeni na posvećenom tlu. U Engleskoj sve do 1823. godine – kad je zakon bio izmenjen – onaj ko bi počinio samoubistvo sahranjivan je na raskrsnici sa kolcem probodenim kroz srce. Ova praksa upražnjavana je zbog verovanja da će se osobe sahranjene van crkvenog dvrišta vratiti kao zli dusi da muče žive, sem ukoliko ne budu prikovane kolcem za jedno mesto. A čak i kad bi zao duh uspeo da se oslobodi, on bi bio zbunjen, jer na rsakrsnici ne bi znao kojim pravcem da krene.