Mehmet Kosmen rođen je oko 1898. godine u selu Kajiš, oko 20 kilometara od grada Adane. Kada je imao oko 40 godina, bilo je leto i on je žnjeo, slagao i vršio žito uz pomoć konja i dolapa. Kako je konj bio prekriven prašinom koja se dizala, odveo ga je do reke Sejhan, gde ga je inače kupao i na mesto na kojem je voda obično bila plitka. Tu se odigrala drama, jer konj nije hteo da uđe u vodu čiji se nivo podigao, ugrizao je Mehmeta za rame, a on mu je stavio korpu na gubicu i naterao ga u dublju vodu. Konj je nastavio da se bori i povukao svog gazdu, koji nije znao da pliva, u dubinu, pa se on udavio. Kada su našli Mehmetovo telo, ruke su mu bile omotane oko neke grane, za koju se uhvatio u pokušaju da se spase od davljenja.
Iste godine, 1938., u selu Kajiš, u susedstvu Kosmenovih, rođen je Sulejman Zejtan, koji je od rođenja bio gluvonem. Čim je prohodao, mali Sulejman krenuo je prema kući Kosmenovih, koja je od njegove bila udaljena oko trideset metara. Uporno je bežao iz svoje kuće a Stivenson je zapazio da se centar sela nalazio u suprotnom smeru, i da bi bilo za očekivati da dete privlači selo i ljudi u njemu, a ne kuća na drugom kraju.
Kako ga nisu mogli sprečiti da poseti dom Kosmenovih, kada je stigao tamo, dečak je gestovima počeo da priča svoju sudbinu iz prošlog života. Desnom rukom oponašao je kretanje konja, kako je vukao uzde da bi ga naterao da uđe u reku, zatim hvatao rame za koje ga je konj ugrizao kezeći i pokazujući zube, a onda s obe ruke oko grla objašnjavao kako se davio! Na reci Sejhan pokazao je mesto na kojem se Mehmet udavio.
Mehmet Kosmen bio je vrlo pobožan, a mali Sulejman, dolazeći u kuću njegove udovice i dece, uporno je pokušavao da ukrade Kuran i odnese ga sa sobom! Isto tako, nastojao je da bivola sa njihovog imanja odvede, pokazujući pantomimom da Kuran i bivo pripadaju njemu!
Prema Mehmetovom bratu Šabanu, dečak je upirao dva prsta, spajajući ih, da bi iskazao svoju bliskost sa njim, a isto tako i prema ‘svojoj’ udovici Hatidže, pokazujući zatim prema svom srcu, stavljajući joj do znanja da su oni bili u ljubavi! Sve do 27. godine, Sulejman je imao strah od vode, a na venčanja Mehmetovih kćeri uvek je dolazio i plakao. Nastavio je da ih posećuje i u domovima u koje su se udale.
Jan Stivenson zaključio je da je to što je Sulejman bio gluvonem značajna potvrda onoga što je želeo da ispriča gestovima, jer o davljenju Mehmeta Kosmena i njegovoj porodici nije od nikoga mogao prethodno da čuje priču. Stivenson je uvek težio da razotkrije da li su roditelji ili neko drugi mogli da usmere dete u svedočenju o svom prošlom životu, a to je ovoga puta, zbog nedostatka verbalne komunikacije, bilo isključeno.