Za Devida Gojnesa život se zauvek promenio jednog dana kada je biciklom išao u školu u kada je na njega neleteo kamion. Imao je 13 godina i lekari su se 21 dan borili za njegov život. On priča: ‘Sećam se straha od udarca, ali ne i samog udarca, niti da sam leteo nekoliko metara kroz vazduh u pao u kanal. Moje sledeće sećanje je scena u operacionoj sali gde sam jednostavno posmatrao svoje telo i sve aktivnosti koje su se dešavale oko njega, osim što ja nisam bio u tom telu. Ja sam bio iznad njega, gledajući ga dole, ispod sebe. Nisam osećao nikakvu bol.
Svi su bili užurbani. Znao sam po njihovim kretanjima da sam u velikoj nevolji. Mogao sam da vidim i čujem sve. Želeo sam da pobegnem od te scene. Brzo sam se okrenuo, zakoračio kroz zid i našao se u potpunom mraku. Pogledao sam iza sebe, ali nije bilo ničega osim mraka. Zatim sam ponovo zakoračio i našao se u najlepšoj bašti koju sam ikada video! Ta bašta po obliku je ličila na terasu urezanu u planini, samo malo ispod vrha. Sve je bilo beli mermer i zelenilo. Vazduh je bio neverovatno čist i prozračan. Bašta je bila oivičena zimzelenim žbunovima, svaki posebne vrste. To mesto je izgledallo tako savršeno u svakom detalju.Pravo ispred mene, na nekoliko koraka udaljenosti, bila je mermerna klupa. Seo sam i činilo se da sam samo trenutak gledao lepotu oko sebe, kada sam pored sebe na klupi opazio veoma ljubaznog starog gospodina. Nisam ga ni video niti čuo da je došao, on se jednostavno stvorio tu. Njegovo lice bilo je izborano, ali nežno i znao sam da mi je prijatelj. Oči su mu bile svetlo plave, duboke i blistale mudrošću. Njegov glas je bio čvrst, ali pun ljubavi. Rekao mi je: ‘Imao si težak dan’. Sa umornim uzdahom, odgovorio sam: ‘Da, svakako’. Tada sam se setio u kolikoj sam zapravo nevolji i nadajući se da će mi on dati odgovor upitao: ‘Da li sam ja mrtav?’ On se nasmešio da me ohrabri i rekao: ‘Ne, ti nisi mrtav. Tvoje telo je u velikim problemima, ali je u dobrim rukama i ne treba da brineš’.
Tada me je uhvatila neka vrsta panike i zahtevao sam da mi odgovori: ‘Kako to da sam ja ovde, na ovom mestu, kada znam da je moje telo u bolnici? I gde se nalazi ovo mesto? Kako to da ja vidim ovo mesto i tebe, ako nisam u svom telu? Kako mogu da budem na dva mesta odjedanput? Dobivši odgovor od tajanstvenog starca da je na sigurnom i da je ta bašta najlepše mesto koje je njegova imaginacija mogla da stvori, Dejvid posle dužeg razgovora o tomešta je svrha života u materijalnom svetu – da uz pomoć dobra koje činimo jedni drugima razvijamo našu svest – odlazi da istražuje okolinu. Stiže do prekrasne poljane čijom sredinom teče potok, u koji zakoračuje da bi se pridružio osobi u beloj odeći, okruženoj blistavom svetlošću, ali se u poslednji trenutak predomišlja i vraća u baštu, a zatim se budi u bolničkom krevetu – nakon pune tri nedelje provedene u komi! Kada se oporavio, postavio je sebi zadatak da iskustvo koje je doćživeo prenese i drugima.
Ako je sada već izvesno da svest, čovekov ‘duh’ ili nematerijalno ‘ja’, može da egzistira izvan tela, bar izvesno vreme – od izlaska iz njega pa do ulaska u tunel, kao što je to bio slučaj sa Pem Rejnolds, šta je to što će nauka možda u bliskoj budućnosti otkriti o suštini ljudskog bića i tajnam života i smrti? I da li ćemo biti sposobni da razrešimo najveću od svih misterija – ima li života posle smrti?